|
RE: Najboljša prijateljica, ko izve da si noseča 21.12.2010 10:38:56
|
|
|
|
Bakfark
|
IZVIRNO SPOROČILO: kalbo Pravi prijatelji so tisti, ki tudi če jih ne vidimo, vemo da so.... Takšnega imam sam samo enega, oba eden za drugega veva, da če bo treba prideva na konec sveta. Lahko se pa tud po mesec dni ne slišiva. Za začetek... In ne, ni to klasično prilizovanje posuto s cukrom, ki že smrdi po sladkorni. Smatram, da tak in podooben vidik prijateljstva neupravičeno zanemarjamo, ko gre za naše življenjske sopotnike... Dobro, pust`mo to, zgornja kalbova misel me je asociirala na nekaj druga. Leto `92, `93, čudni neki časi, zarožljalo je po celem Balkanu, usoda se je poigrala s številnimi ljudmi. Nam je to sranje vseeno nekaj dalo. Dalo nam je bratstvo med nami tremi. Jaz, R*** in M***. M. je našel zatočišče v našem mestu, skupaj s svojimi je zbežal iz Slavonskega broda, tukaj smo izklesali... ma kakšno prijateljstvo, to je bilo mnogo več od tega, to je bila vez bratstva... Ma ne mogu ja o ovome na slovenačkom, pa da ga jebeš... Čoveče, mi smo ti bili nerazdvojni drugovi, posebno između R i M isplela se jedna krasna nit prijateljstva, predanosti i odanosti, valjda što su bili generacija, ja sam ipak bio malo mlađi, luđi, blesaviji, nezreo pomalo. Šta smo sve prošli zajedno, nije ni bitno toliko. Sjećam se jedne kuće, upravo završena, izgrađena, pa im trebao neko da to iznutra sve fino očisti. Dok smo mi češkali jajca slobodno se opuštajući u udobnosti bezbrižne svakodnevice olako shvatajući istinite probleme ratom zahvaćenih ljudskih sudbina, M. je obično bivao prašnjav i umoran od posla ne bi li ućario koji bakšiš koji bi kasnije potrošili na nekom avtomatu, ručnom fudbalu, pivu... Sjećam ga se kako smo odolazili tu kod te kuće gdje bi on vitlao metlu, sav ožaren osmijehom kad bi nas vidio kako dolazimo, stao da ispuši svoju sad već treću po redu cigaru, tu bi pali prvi planovi za veče koje očekuje trojicu ne toliko nestašnih momaka... Taj njegov vječiti osmijeh, uvijek vedrog duha, dobar i nevin, pomalo blijedolikog lica... kao anđeo! Koliko je taj čovjek pozitivno uticao na nas, razbijao svaku napetost koja bi se sručila na ostatak društva, koji je ponekad podilazio mržnji, bijesu, gnjevu zbog sveg sranja koje smo smatrali da nas je zadesilo. Jedino je izgleda njemu bilo zaista jasno. Mogli smo samo da učimo od njega na neki način. Trajaše to jednu godinu otprilike. Preselio on poslije toga u Srbiju, u Šid. Nismo se dobro ni pozdravili, onako kako treba. R. je od tad ostao nostalgičan, nikad nije prežalio taj njegov odlazak. Poslije su se njih dvojica čuli tu i tamo, proradila i veza "pošta" nakon nekog vremena ali se nedugo zatim gubi svaki trag za M. Jednog dana zove me R., "brate, umro nam M., odnio ga rak!"... Izgubišmo jarana sunce ti ****, i to kakvu ljudinu. Nikad nisam shvatio šta se zapravo desilo, sve to vrijeme. R. je u međuvremenu jedno ljeto otišao u Srbiju našao njegov grob, zapalio svijeću, pozdravio se od svog druga. Ja ga zapravo nikad nisam ni oplakao. Dok ljetos na jednoj kratkoj šetnjici sa mojim manjim djetetom nisam slučajno ponovo prošao tom ulicom, pored te zgrade gdje nas je M. uvijek dočekivao, onako sav sijede kovrčave kose od one prašine... Toliko me steglo i stisnulo u prsima da sam u prvom momentu mislio da će pluća da mi raznese, tolika me tuga obuzela, tolika milina i žal u isto vrijeme kada su navrla sva sjećanja, kao da mi je neko grunuo autobus na grudi. Ne mogadoh da se pravim jak više, uronjen u suze sakrih lice koliko mi bi dozvoljeno u onom momentu, stisnuh svoje djete jako i poljubih ga... Pričaću jim valjda jednog dana tu priču, počeću nešto kao: "Bili jednom vaš tata, R. i M. ...".
|
|
|